Božji Pečat

 

„Potom povika iza glasa, te čuh, i reče: Pristupite vi koji ste poslani na grad svaki s oružjem svojim smrtonosnim u ruci.“

„I viknu čoveka obučenoga u platno laneno koji imaše uz bedricu opravu pisarsku; i reče mu Gospod: Prođi posred grada, posred Jerusalima i zabilježi biljegom čela onih ljudi koji uzdišu i ridaju zbog svih gnusoba koje se čine usred njega. A drugima reče i čuh: Pođite za njim po gradu, i pobijte, neka ne žali oko vaše niti se smilujte; starce i mladiće, i djevojke i djecu i žene pobijte da se istrijebe; ali na kome god bude znak, k njemu ne pristupajte; i počnite od moje svetinje. I počeše od starješina što bjehu pred domom.“ Isus se upravo priprema da napusti presto milosti u nebeskoj svetinji, da obučen u haljine osvete izlije svoj gnjev u kaznama koje moraju stići sve koji svojim životom nisu odgovorili svetlosti koju im je Bog dao. „Što nema odmah osude za zlo djelo, zato srce sinova ljudskih kipi u njima da čine zlo.“ Umesto da ih strpljenje Božje i Njegovo dugo odlaganje zaslužene kazne učini mekšima, oni koji se ne boje Boga i ne ljube istinu postaju u srcu još uporniji na svom rđavom putu. Ali čak i to Božje odlaganje ima svoje granice i mnogi su prekoračili te granice. Oni su prekoračili granice Božje milosti, i zato se Bog mora umešati da bi odbranio svoju čast.

Govoreći o budućnosti Avramovih potomaka u Zemlji koju su tada još držali Amoreji, Gospod je rekao: „jer grijesima Amorejskim još nije došao kraj.” Iako poznati po svom idolopoklonstvu i izopačenosti, za pripadnike tog naroda još uvek se nije moglo reći da su prepunili čašu svog bezakonja i Gospod nije hteo da izda nalog za njihovo potpuno uništenje. Trebalo je da ispoljavanje božanske sile vide na najupadljiviji način, da ne bi više imali nikakvog izgovora. Saosećajni Tvorac bio je spreman da podnosi njihova bezakonja do četvrtog pokoljenja. Tek tada, pošto se nije videla nikakva promena na bolje, Njegove kazne su neizbežno morale da ih snađu.

Pred Svemogućim se još uvek sa nepogrešivom tačnošću vode izveštaji o životu svih naroda na zemlji. Dok im se Njegova milost još uvek nudi sa usrdnim pozivima na pokajanje, ti izveštaji ostaju otvoreni; ali kad broj prestupa dostigne meru koju je Bog odredio, počinje izlivanje Njegovog gnjeva. Izveštaji se zaključuju i božansko strpljenje prestaje. Nikakvog posredovanja ni zalaganja za takve u milosti nema više.

Gledajući kroz vekove, prorok Jezekilj je upravo ovo vreme video u svojoj viziji. Blagodati milosti Božje dane narodima ovog veka nemaju presedana u istoriji. Mogućnost izbora da prihvate pozive Božje milosti stavljena im je na dohvat ruke kao nikad ranije, ali oni u svojoj oholosti, lakomstvu, idolatriji i preziranju Boga postaju sve gori, i njihova najpodlija nezahvalnost u nebeskim izveštajima najrečitije svedoči protiv njih. Njihovi računi s Bogom brzo se privode kraju.

Ali ono što mene najviše zabrinjava i plaši je činjenica da bezakonje koje je postalo sveopšta pojava, sve više zahvata i truje i one koji imaju najveću svetlost i najveća preimućstva. Pod uticajem gorih od sebe, a kojima su stalno okruženi, mnogi, čak i od onih koji ispovedaju istinu sve više se hlade u veri i prepuštaju se jakoj struji zla. Sveopšti prezir koji se ispoljava prema istinskoj pobožnosti i svetosti navodi i one koji nisu čvrsto povezani sa Bogom da gube strahopoštovanje prema Njegovom zakonu. Kad bi se oni čvrsto držali primljene svetlosti i istinu prihvatili svim srcem, ovaj sveti zakon bio bi im utoliko dragoceniji i draži ukoliko ga svet više prezire i odbacuje. Pošto se nepoštovanje prema Božiem zakonu sve više ispoljava, granična linija između njegovih poštovalaca i ovog svet a postaje sve izrazitija. Ljubav istinskih vernika prema božanskim propisima sve je veća ukoliko se povećava prezir i protivljenje sa suprotne strane.

Kriza se brzo približuje. Prava poplava prestupa, koja tako naglo raste, pokazuje da vreme Božjeg pohođenja samo što nije nastupilo. Iako nerado kažnjava, On će ipak morati da kazni, i to spremno i veoma brzo. Oni koji hode u svetlosti videće znake opasnosti koja se približuje; ali oni ne smeju sedeti mirno, u ravnodušnom očekivanju uništenja, tešeći se verovanjem da će Gospod biti zaklon i zaštita svom narodu u doba pohođenja. Daleko od toga. Duboko svesni svoje dužnosti, oni moraju revnosno da rade na spasavanju drugih, očekujući u molitvi, i jakoj veri pomoć od Boga. „Jer usrdna i neprestana molitva pravednoga mnogo može pomoći.“

Kvasac pobožnosti još uvek nije potpuno izgubio svoju silu. U trenutku kad opasnosti i depresija Crkve budu najveći, mala grupa onih koji su postojani u svetlosti uzdisaće i glasno jadikovati zbog gnusoba koje se čine na zemlji. Ali će oni svoje molitve posebno upućivati za Crkvu, zato što se njeni članovi ponašaju isto kao i ostali svet.

Iskrene i ozbiljne molitve ovih malobrojnih vernika neće ostati uzaludne. Kad Gospod dođe kao osvetnik, On će se takođe pojaviti i kao zaštitnik za sve one koji održe veru u njenoj čistoti i sačuvaju „sebe neopoganjene od sveta.“ U to će vreme Bog, iako tako dugo i strpljivo čeka, ustati da – prema svome obećanju – osveti svoje izabrane koji vapiju k Njemu dan i noć.

Zapovest glasi: „Pođi posred grada, posred Jerusalima, i zabilježi biljegom čela onih ljudi koji uzdišu i ridaju zbog svih gnusoba koje se čine usred njega.” Oni koje prorok vidi kako uzdišu i plaču u stvari su oni koji ne prestaju da naglašavaju reči života; oni ukoravaju, savetuju i preklinju. Neki od onih koji su obeščastili Boga, navedeni su da se pokaju i da se u srcu ponize pred Njim. Ali je slave Gospodnje nestalo iz Izrailja; iako mnogi još uvek formalno ponavljaju verske obrede, Njegova sila i Njegovo prisustvo nedostaju.

U vreme kad gnjev Božji počne da se izliva u sve učestalijim kaznama, ti smerni i odani Hristovi sledbenici razlikovaće se od ostalih po svom dubokom duševnom bolu, koji će se vidno odražavati u oplakivanju i uzdasima, u ukoru i opomenama. Dok će drugi pokušavati da postojeće zlo pokriju plaštem odobravanja i iznalaženjem izgovora za bezbožništvo koje svuda preovlađuje, oni koji revnuju za čast Božjeg imena i vole duše svojih bližnjih neće ćutati da bi stekli bilo čije odobravanje. Svojim nesvetim delima i razgovorima bezakonici svakog dana muče ove pravedne i pobožne duše. Nemoćni da zaustave rušilačku bujicu bezakonja, oni su puni tuge i zabrinutosti. Oni plaču pred Bogom videći kako se vera prezire u domovima upravo onih koji imaju tako veliku svetlost. Oni tuguju i muče svoje duše zbog toga što se oholost, tvrdičluk, sebičnost i prevara svake vrste nalaze i u Crkvi. Božji Duh koji je spreman da ukori, baca se prezrivo pod noge, dok sluge sotonine likuju. Bog je obeščašćen, a istina učinjena gotovo nedelotvornom.

Oni koji ne osećaju nikakav bol ni tugu zbog sopstvenog duhovnog opadanja niti plaču zbog greha drugih, neće primiti Božji pečat. Svojim glasnicima, ljudima sa oružjem smrtonosnim u ruci, Gospod nalaže: „Prođite za njim po gradu, i pobijte, neka ne žali oko vaše niti se smiluje; starce i mladiće, i djevojke i djecu i žene pobijte da se istrijebe; ali na kome bude znak, k njemu ne pristupajte; i počnite od moje svetinje. I oni počeše od starješina što bjehu pred domom.”

Ovde vidimo da će crkva – svetinja Gospodnja – prva osetiti udarac gnjeva Božijega. „Starješine,“ kojima je Bog podario veliku svetlost i koje je postavio čuvarima duhovnih interesa svog naroda izdali su Njegovo poverenje. Njihov je stav da ne treba očekivati čudesa i vidljivo ispoljavanje sile Božje kao u davno proteklim danima. „Vremena su se promenila.“ Ove reči jačaju njihovo neverovanje, i oni ponavljaju „Gospod ne čini ni dobro ni zlo.“ On je suviše milostiv da bi svoj narod pohodio sudom i kaznama. „Mir je i nema se čega bojati,“ to je poklič ovih ljudi koji svoj glas nikada neće podići kao jasan zvuk trube da bi ukazali narodu Božjem na prestupe njegove i domu Jakovljevom na grehe njihove. Ovi „nijemi psi koji neće da laju” upravo su oni koji će osetiti osvetu uvređenog Boga. Starci i mladići, devojke i mala deca, svi će zajedno biti uništeni.

Gnusobe zbog kojih pravi vernici uzdišu i plaču predstavljaju sve ono što može da vidi ograničeno oko smrtnika, ali oni daleko teži gresi, koji izazivaju ljubomorno revnovanje čistog i svetog Boga, ostaju skriveni. Veliki i sveznajući Bog, koji čita svaku tajnu srca, zna i za najskrivenije grehe onih koji čine bezakonje. Osećajući se sigurni u svojoj obmanutosti, i pošto ih Gospod tako dugo trpi, ovakvi govore da On to i ne vidi, i ponašaju se kao da je On potpuno napustio zemlju. Ali On će razotkriti njihovo licemerje i obelodaniti pred drugima grehe koje oni tako brižljivo kriju.

Ni najistaknutiji položaj, ni dostojanstvo, ni svetovna mudrost, ni sveta služba ne mogu sprečiti ljude da žrtvuju načela kada se povode za svojim varljivim srcem. Oni koje smatramo časnim i ispravnim često se pokazuju kao kolovođe u otpadništvu navodeći svojim primerom i druge da sasvim ravnodušno zloupotrebljavaju Božju milost. On neće beskrajno podnositi njihovu bezbožnost, i pohodiće ih svojim gnjevom bez milosti.

Svoju prisutnost Gospod nerado povlači od onih koji su bili blagosloveni velikom svetlošću i koji su osetili silu Njegove Reči u službi drugima. Oni su kao Njegove verne sluge nekada bili blagosloveni i počastvovani Njegovim prisustvom i Njegovim vođstvom; ali su, udaljujući se od Boga i zavodeći i druge na pogrešan put, opravdano izazvali Njegovu božansku srdžbu.

Dan Božje osvete upravo je pred nama. Pečat Božji biće stavljen na čela samo onih koji plaču i uzdišu zbog gnusoba koje se čine na zemlji. Oni koji se u ljubavi i naklonosti povezuju sa ovim svetom, i jedu i piju s pijanicama biće neizbežno uništeni sa onima koji čine bezakonje. „Oči Gospodnje obraćene su na pravednike, i uši Njegove na jauk njihov; ali je strašno lice Gospodnje za one koji čine zlo.“

Svojim ponašanjem i svojim postupcima mi odlučujemo da li ćemo primiti pečat Boga živoga ili ćemo biti posečeni smrtonosnim oružjem. Kapi gnjeva Božjeg već počinju da padaju na zemlju; ali kad se sedam poslednjih zala nepomešano utočenih u čašu gnjeva Njegova konačno izliju, tada će biti zauvek prekasno da se bilo kakvim kajanjem nađe zaštita. Neće više biti krvi pomirenja koja bi mogla da odstrani mrlje greha.

„A u to će se vrijeme podignuti Mihailo veliki knez, koji brani tvoj narod; i biće žalosno vrijeme, kakvoga nije bilo otkako je naroda do tada; i u to će se vrijeme izbaviti tvoj narod, svaki koji se nađe zapisan u knjizi.“ Kad to vreme nevolje dođe, slučaj svakog pojedinca biće odlučen; i za one koji ostanu nepokajani neće više biti nikakvog proveravanja ni vremena milosti. Božji narod biće već zapečaćen pečatom Boga živoga. Pripadnici tog malog ostatka, nemoćni da se sami brane u smrtnom sukobu sa zemaljskim vlastima, svrstanim na strani aždaje, svoje utočište i odbranu naći će samo u Bogu. Dekret om izdatim od najviših zemaljskih autoriteta od njih će se, pod pretnjom progonstva i smrti, tražiti da se poklone zveri i da prime njen žig. Neka Bog već sada bude u pomoći svome narodu, jer kako bi se održao u tom strašnom sukobu bez Njegove pomoći!

Hrabrost, moralna snaga, vera i potpuno pouzdanje da Bog zaista može spasti i izbaviti nisu doživljaji jednog trenutka. Te vrline božanske milosti stiču se dugogodišnjim iskustvom. Životom pobožnih stremljenja i nepopustljive odanosti pravdi, izabranici Božji zapečaćuju svoju sudbinu. Napadani bezbrojnim iskušenjima, oni znaj u da se moraju najodlučnije odupreti ili biti savladani. Oni osećaju da je pred njima veliki zadatak koji se mora izvršiti, i da svakog trenutka mogu biti pozvani da polože svoje oružje; i ukoliko bi svoj život morali da završe neobavljena zadatka, to bi za njih bio večni gubitak. Svetlost istine oni su prihvatili željno i revnosno kao i prvi učenici koji su je slušali sa Hristovih usana. Kada su ti prvi hrišćani bili prognani u planine i pustinje, kad su u tamničkim ćelijama bili prepušteni da umiru od gladi, hladnoće i mučenja, kad je mučenička smrt izgledala jedini izlaz iz njihovih nevolja i muka, oni se radovahu što se udostojiše da stradaju za Hrista koji je raspet njih radi. Dostojan primer tih vernika biće prava uteha i ohrabrenje za narod Božji koji će morati da preživi vreme nevolje „kakvoga nije bilo.“

Neće svi koji tvrde da svetkuju subotu biti zapečaćeni. Mnogi čak i između onih koji druge poučavaju istini neće primiti Božji pečat na svoja čela. Oni imaju svetlost sadašnje istine, oni znaju volju svoga Gospodara i razumeju svaku tačku naše vere, ali nemaju odgovarajuća dela. Oni koji su upoznati sa proročanstvima i riznicom božanske mudrosti, treba da žive u skladu sa svojom verom. Slično Avramu, oni svojim domom treba da upravljaju „i nakon sebe,“ pokazujući svetu kakav uticaj istina preko dobro sređene porodice može da ima na ljudsko srce.

Svojim nedostatkom odanosti i pobožnosti, svojim propustom da dostignu visoko merilo vere, oni i druge navode da ostaju zadovoljni svojim duhovnim stanjem. Ljudi ograničenog rasuđivanja ne uviđaju da ugledajući se na takve, koji su pred njima često otvarali riznicu Božje Reči, neizbežno izlažu opasnosti spasenje svoje duše. Jedini pravi uzor je samo Isus. Svi oni koji žele da saznaju šta Gospod traži od njih moraju sami za sebe da pretražuju Bibliju, klečeći pred Bogom u poniznosti, spremni da budu poučavani kao deca. Ma koliko neki propovednik visoko stajao u milosti kod Boga i uživao Njegovu naklonost, ako zanemari da napreduje u primljenoj svetlosti, odbijajući da bude poučavan kao malo dete, On je u opasnosti da zapadne u tamu sotonskih obmana zavodeći i druge na isti put.

Pečat Božji niko od nas neće primiti dokle god na svom karakteru ima ma i jednu manu ili mrlju. Na nama je da otklonimo nedostatke svoga karaktera, da hram svoje duše očistimo od svega što dušu prlja i obesvećuje. Tada će se pozni dažd izliti na nas kao što se rani dažd izlio na učenike na dan Pedesetnice.

Mi se suviše lako zadovoljavamo svojim duhovnim dostignućima. Osećamo se bogatima, misleći da smo se obogatili, a ne znamo da smo nesrećni, nevoljni, siroti, slepi i nagi. Sad je vreme da se posluša opomena i upozorenje Vernog Svedoka: „Savjetujem te da kupiš u mene zlata žeženoga u ognju, da se obogatiš; i bijele haljine, da se obučeš, i da se ne pokaže sramota golotinje tvoje; i masti očinjom pomaži oči svoje da vidiš.”

U ovom životu moramo nailaziti na žestoka iskušenja i podnositi velike žrtve, ali Hristov mir je nagrada za sve to. Tako je malo samoodricanja i tako malo stradanja Hrista radi, da je krst skoro potpuno zaboravljen. Da bismo sa Hristom u konačnom trijumfu sedeli na prestolu, ovde moramo biti saučesnici s Njim u Njegovom stradanju. Dokle god biramo lakši put ugađanja sebi i dokle god se plašimo samoodricanja nećemo postati čvrsti i postojani u veri niti ćemo u svojoj duši doživljavati mir Hristov i onu radost koju može da donese samo svest o pobedi. Najuzvišeniji pripadnici iskupljenih koji će, odeveni u bele haljine, stajati pred prestolom Boga i Jagnjeta, znaju za borbu i sukobe da bi se zadobila pobeda, jer su došli „od nevolje velike.“ Oni koji radije popuštaju okolnostima nego da se upuste u ovu borbu neće znati kako da se drže u taj dan kad muka i strah spopadnu svaku dušu, kad Noje, Danilo i Jov – ako bi se našli tu – ne bi mogli da spasu ni sina ni kćeri, jer će svako morati da spasava dušu svoju pravdom svojom.

Neka niko ne pomišlja da je njegov slučaj beznadežan, da nije u mogućnosti da živi hrišćanskim životom. Hristovom smrću takve mogućnosti širom su otvorene svakoj duši. Isus je naša uvek prisutna pomoć u svakoj nevolji i u svakoj potrebi. Samo kad Ga pozovemo u veri, On prema svome obećanjuCuje i odgovara na svaku našu molitvu.

O, živa i delotvorna vero, koliko si nam neophodna! Mi te moramo imati, ili ćemo nemoćno klonuti i pasti u dan iskušenja. Tajanstvena neizvesnost koja će tada pretiti da zaseni naš put ne sme nas obeshrabriti niti pak gurnuti u očajanje. To je samo zastor kojim Bog pokriva svoju slavu kad dolazi da nas obaspe obiljem svojih blagoslova. U to treba da smo osvedočeni iz svog dosadašnjeg iskustva. U dan kada Bog bude imao parbu sa svojim narodom, ta iskustva biće za nas izvor utehe i nade.

Sada je vreme kad i sebe i svoju decu moramo čuvati neopoganjenima od ovoga sveta. Sada je vreme kad haljine svog karaktera moramo oprati i ubeliti u krvi Jagnjetovoj. Sada moramo pobediti oholost, strasti i duhovnu lenjost. Sad je vreme da se probudimo i da odlučnim naporima izgrađujemo skladan hrišćanski karakter. „Danas ako glas Njegov čujete ne budite drvenastih srca.” Položaj u kojem se nalazimo očekujući pojavu našeg Spasitelja iziskuje da budno stražimo više nego ikad. Svet se nalazi u velikoj duhovnoj tami. „Ali vi, braćo,“ kaže apostol, „niste u tami da vas taj dan kao lupež zateče.“ Božja je namera oduvek bila da tamu pretvori u svetlost, tugu u radost a malaksalost u odmor i spokojstvo za duše koje na to čežnjivo čekaju.

Kako se ponašate, braćo, u ovom velikom delu pripreme? Oni koji se ujedinjuju sa svetom primaju svetovno obeležje i pripremaju se da prime žig zverin. Dok oni koji nisu zadovoljni svojim duhovnim stanjem, koji u poniznosti pred Bogom teže da svoju dušu očiste pokoravajući se istini – takvi primaju nebesko obeležje i pripremaju se za primanje pečata Božjeg na čelima svojim. Kad dekret stupi na snagu i kad se (poklonicima zveri) bude davao žig, karakter vernih ostaće čist i besprekoran za svu večnost.

Sad je vreme da se pripremimo. Pečat Božji nikada neće biti stavljen na čela nečistih ljudi ili žena, niti pak na čela slavoljubivih poklonika ovog sveta. Zapečaćeni tim pečatom nikada neće biti oni koji su lažljivog jezika i u čijem se srcu nade bilo kakva prevara. Svi koji žele da prime ovaj pečat moraju se naći potpuno besprekorni pred Bogom – kandidati za nebo. Idimo napred, braćo i sestre. U ovom trenutku mogu samo ukratko da pišem o ovome, samo da vam skrenem pažnju na neophodnost pripreme za sve to. Pretražujte sami Svete spise da biste mogli shvatiti strašnu ozbiljnost sadašnjeg vremena.

Svedočanstva za Crkvu, 5. Sveska , 24. Poglavlje