Adventistički pioniri
Bilo bi korisno upoznati se kako su naši pioniri proučavali Bibliju i na koji način su dolazili u jedinstvo vere kada bi se suočili sa nečim u čemu su se njihova mišljenja razlikovala. Moramo priznati da se poprilično razlikuje od onoga što često danas vidimo u našim proučavanjima. Ljubav među braćom je bila neprikosnovena, isto kao i istina. Nisu se odricali ljubavi jedan prema drugom isto onako kao što se nisu odricali istine zarad lažnog jedinstva. Istrajavali su u ljubavi, postu i molitvi, ne prekidajući ozbiljno proučavanje Božje Reči, sve dok ih sam Bog nije ujedinio posebnom svetlošću s neba.
“Kako da istražujemo Pisma? Hoćemo li zabiti stupove svoje doktrine jedan za drugim, i onda pokušati da učinimo da Pisma podrže naša već uspostavljena mišljenja, ili ćemo izneti svoje ideje i poglede pred Pisma i izmeriti svoje teorije sa svake strane Pismom istine? Mnogi koji čitaju i čak i uče Bibliju, ne razumeju dragocenu istinu koju uče i proučavaju. Mnogi podržavaju grešku, kada je istina jasno označena, i samo kada bizineli svoje učenje pred Božju Reč, i kada ne bi čitali Božju Reč u svetlu svojih doktrina, da dokažu svoje ideje ispravnim, ne bi hodali u tami i slepilu, ili uzgajali grešku. Kada proučavamo Božju Reč, moramo to da činimo sa poniznim srcima. Sva sebičnost, sva ljubav ka originalnosti, treba da bude ostavljena po strani. Dugo uzgajana mišljenja ne smeju biti smatrana nepogrešivim. Nespremnost Jevreja da odustanu od dugo uspostavljenih tradicija se pokazala kao njihova propast. Oni su bili odlučni da ne vide ni jednu grešku u svojim mišljenjima ili u njihovom objašnjavanju Pisma; ali ma koliko dugo ljudi imali određena mišljenja, ako nisu jasno podržana iz Pisane Reči, ona trebaju biti odbačena.
Oni koji iskreno traže istinu neće biti nevoljni da otvore svoje pozicije za istragu i kritike, i neće im smetatki ako njihova mišljenja i ideje budu provereni. Ovo je bio duh koji je uzgajan među nama pre četrdeset godina. Mi bismo se sastali sa teretom na našim dušama, moleći se da možemo biti jedinstveni u veri i učenju; jer smo znali da se Hrist ne može podeliti. Jedna po jedna tačka je bila predmet istraživanja. Svečanost je bila karakteristika ovih sastanaka i istraživanja. Pisma su otvarana sa osećajem strahopoštovanja. Često smo postili, da budemo bolje ospsoobljeni da razumemo istinu. nakon iskrene molitve, ako ijedna tačka nije razumljena, bila je diskutovana, i svako je slobodno izneo svoje mišljenje; onda bi se ponovo poklonili u molitvi, i ozbiljni zahtevi su upućivani nebu da nam Bog pomogne da vidimo jednako, da možemo da budemo jedno, kao što su Hrist i Otac jedno. Mnoge suze su prolivene. Ako bi jedan brat ukorio drugog za njegovu tupost razuma u nerazumevanju tekstova kao što ih on razume, onaj koji je ukoren bi posle uzeo svog brata za ruku i rekao “Hajde da ne žalostimo Božjeg Svetog Duha. Isus je sa nama; hajde da imamo ponian duh i nbudemo spremni da učimo;” i brat kojem se obratio bi rekao, “Izvini brate, učinio sam ti nepravdu.” Onda bismo se poklonili u još jednoj sezoni molitve. Proveli smo mnogo sati na ovaj način. Mi nismo, uopšteno, proučavali zajedno više od čeitiri sata od jednom, ali ipak, nekad bi proveli celu noć u svečanom istraživanju Pisma, kako bi mogli razumeti istinu za naše vreme. U nekim slučajevima Duh božji bi došao na men, i tečki delovi bi bili učinjeni jasnim na način koji je Bog odredio, i onda je bila savršena sloga. Mi smo bili jednog uma i jednog duha.
Ozbiljno smo tražili da Pisma ne budu izvrnuta da se prilagode bilo čijem mišljenju. Pokušavali smo da učinimo naše razlike što manjim tako što se nismo zadržavali na tačkama od manje važnosti, u kojima je bilo razlike u mišljenju. Ali teret svake duše je bio da se postigne stanje među braćom kojoe bi bilo odgovor na Hristovu molitvu da njegovi učenici mogu biti jedno kao što su On i Otac jedno. Nekada bi jedan ili dva brata tvrdoglavo se postavili nasuprot pogleda koji je iznesen, i delovali bi po prirodnim osećanjima svog srca; ali kada bi se to desilo, mi bismo prekinuli naše istraživanje i raspustili naš sastanak, kako bismo dali priliku da svako izađe pred Boga u molitvi, i bez razgovora sa drugima, prouči tačku u koje se razlikuju, tražeći svetlost sa neba. Sa izrazima prijateljstva bismo se rastali, da se sastanemo opet što pre za dalje istraživanje. Ponekad bi sila Božja se spustila na silan način, i kada je jasna svetlost otkrila tačke istine, mi bismo plakali i radovali se zajedno. mi smo voleli Isusa; voleli smo jedni druge.
Review and Herald, 26. Jul, 1892 par. 5