Svega nekoliko Adventista Sedmog Dana je bibliju znalo bolje od Urije Smita. Bio je tih, rezervisan čovek koji je ljude impresionirao svojim učenjem i pojavom. Čovek plemenitog držanja koji je izazivao poštovanje. Decembra 1825-te je prihvatio svetlost od Adventista koji su držali Subotu. Sledeće godine se pridružio izdavaštvu “malog stada” vernika u Ročesteru. Skoro pola veka je bio urednik ili deo uređivačkog osoblja crkvenog časopisa, the Review and Herald. Smit je bio jedan od janrečitijih pisaca koje je denominacija ikada imala. U debati njegovo pero je bilo britko, logika jasna, a njegovo rezonovanje lucidno. Urija Smit je bio prvi sekretar Generalne Konferencije, prihvatajući ovu dužnost na organizaciji Generalne Konferencije u proleće 1863-će. Najbolje je poznat po svojoj knjizi, The Prophecies of Daniel and the Revelation, koja cirkuliše u hiljadama kopija. Bio je prvi biblijski učitelj na koledžu u Batl Kriku. Starešinu Smita su često viđali kako sa svojim štapom šeta ulicama Batl Krika, šantajući na svojoj veštačkoj nozi, jer je kao tinejdžer preživeo amputaciju. Bio je svestran i inteligentan kao i većina pionira. Uprkos svemu tome, bio je jedan od najoklevetanijih od svih pionira! Ali, Sestra Vajt je ovo imala da kaže o njemu: “Osećam naklonost ka starešini Smitu. Moj životni interes u izdavačkom poslu je povezan sa njegovim. Pristupio nam je kao mlad čovek, posedujući talente koji ga kvalifikuju da bude urednik. Kako se radujem kada čitam njegove članke u Review-u, tako pune duhovne istine. Zahvaljujem Bogu za njih. Snažno saosećam sa starešinom Smitom i verujem da se njegovo ime stalno treba pojavljivati u Review-u kao glavnog urednika. Tako bi Bog želeo. Kada je njegovo ime, pre nekoliko godina, stavljeno kao drugo, bila sam povređena. Kada je ponovo stavljeno na prvo mesto, zajecala sam i rekla “Hvala Bogu.” Neka uvek bude na tom mestu, jer Bog tako uređuje, dok god ruka starešine Smita može držati pero. I kada ne bude više imao snage, neka njegovi sinovi zapisuju njegove diktate.” {E. G. White, Selected Messages Book 2, p. 225}
Rani radnici su bili visokog kalibra. Uistinu, Bog je odabrao najbolje koje je mogao naći da obavljaju najbitniji posao koji je dat muškarcima i ženam u ova poslednja vremena.
“Sveto pismo nigde ne govori o Hristu kao o stvorenom biću, čak nasuprot jasno tvrdi da je rođen od Oca. ( Pogledajte napomene iz Otkrivenja 3:14, gde je pokazano da Hrist nije stvoreno biće.) Ali kao Sin ne poseduje suvečno postojanje sa Ocem, početak Njegovog postojanja, kao jedinordnog od Oca, prethodilo je radu stvaranja, u odnosu sa čine je on zajednički tvorac sa Bogom. Jovan 1:3; Jevrejima 1:2. Zar Otac nije mogao urediti da se obožavanje takvog bića izjadnači sa Njegovim obožavanjem i da se onaj koji obožava ne msatra idolopoklonikom? On ga je uzdigao na poziciju na kojoj je ispravno obožavati ga, i čak je naredio da Ga se ima obožavati, što ne bi bilo potrebno da je on jednak Ocu u večnosti postojanja.
Hrist sam objavljuje da “kako što otac ima život u sebi, tako dade i sinu da ima život u sebi.” Jovan 5:26. “ Zato Bog i njega povisi, i darova mu ime koje je veće od svakog imena.” Filibljanima 2:9. I sam Otac kaže, “i da mu se poklone svi anđeli Božji.” Jevrejima 1:6. Ova svedočanstva nam govore da je Hrist sada jednako vredan obožavanja kao i Otac, ali ne dokazuju da on postoji od uvek. {U. Smith, Thoughts on the Book of Daniel and the Revelation, p. 430. 1882}
“Samo Bog je bez početka. U najranijim vremenima kada je početak mogao biti, period tako dalek da je ograničenim umovima večnost,- postala je reč. “U početku bješe riječ, i riječ bješe u Boga i riječ bješe Bog.” Jovan 1:1. Ova nestvorena reč je bila Biće, koja se u svoje vreme otelovila i živela među nama. Njegov početak nije bio nalik nijednom biću u svemiru. Ovo je objašnjeno misterioznim rečima, “ Njegov (Božji) jedinorodni Sin” (Jovan 3:16, 1 Jovanova 4:9), “jedinorodni u Oca” (Jovan 1:14), i “od Boga iziđoh.” Jovan 8:42. Tako se čini da je nekim nebeskim impulsom ili procesom, ne stvaranjem, poznatim samo svemogućem, i mogućem samo svemogućem, Sin Božji pojavio. I tada je Sveti Duh, Božji Duh, Hristov Duh, nebesko nadahnuće i posrednik sile obojice, njihov predstavnik (Psalam 139:7), takođe nastao.” {U. Smith, Looking Unto Jesus, p. 10. 1898}
“1. Mi se krstimo u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, Matej 28:19. Ovim izražavamo veru u jednog istinitog Boga, posredništvo Njegovog Sina i uticaj Njegovog Svetog Duha.” {U. Smith, The Bible Students Assistant, pp. 21, 22. 1858}
“DŽ.V.V. Postavlja pitanje: “Da li da Svetog Duha držimo osobom, isto kao Oca i Sina? Neki tvrde da jeste, drugi da nije.”
Odgovor:
Ovaj Duh je Božji Duh i Hristov Duh.; a Duh je isti kada se tiče Boga i kada se tiče Hrista. Ali Biblija ne koristi izraze gde se on ne može harmonizovati sa idejom da je on osoba kao Otac i Sin. Radije je predstavljen kao njihov nebeski uticaj, njihov predstavnik koji predstavlja njihovo prisustvo i kroz kog imaju znanje o svemu i silu kroz ceo univerzum, kada nisu lično prisutni. Hrist je osoba, koji sada ima službu u svetinji na nebesima, a ipak govori gde su dva ili tri u moje ime, i ja sam sa njima. Matej 18:20 Kako? Ne lično, već duhom. U jednom od Hristovih govora (Jovan 14-16) Duh je personifikovan kao “Utešitelj” i kao takvom mu se obraća sa “On” i “Ko” ili “koji.” Ali se uobičajeno odnosi na njega kao nečemu što ne može biti osoba kao što su Otac i Sin. Naprimer čsto se kaže da biva “izliven.” O Bogu i Hristu nikada ne čitamo da su izliveni. Da je osoba ne bi bilo čudno da se pojavi u obličju; a ipak kada se pojavljivao, ta činjenica je bila beležena kao jedinstveno. Tako Luka 3: 22 kaže da se Sveti Duh spustio u vidu golubice na Njega. Ali oblik nije uvek isti; jer na dan pedesetnice je uzeo oblik kao “razdijeljeni jezici ognjeni.” Dela 2:3,4 I čitamo dalje u Otkrivenju 1:4; 3:1; 4:5; 5:6 “Sedam Duhova koji su poslati po svoj zemlji.” Ovo je bez sumnje oznaka Svetog Duha, koji je stavljen u formu da označava njegovo savršenstvo i puninu. Ali bi teško mogao tako biti opisan da je osoba. Nikada ne čitamo o sedam Bogova ili seda Hristova.” {U. Smith, Review & Herald, October 28, 1890}
“Ne bi bilo deplasirano da stanemo na momenat i razmislimo šta je taj Duh, kakva mu je služba, kakce veze ima sa svetom i sa crkvom, i šta Gospod govori da će kroz njega učiniti za svoj narod. Sveti Duh je Božji Duh; takođe je i Hristov Duh. Kroz Njega izvršavaju svoj veliki beskrajni posao…primetićete da apostol u sledećim stihovima iznosi tri posrednika koji su uključeni u taj rad: Bog Otac; Hrist Njegov Sin; i Sveti Duh.” {U. Smith, General Conference Daily Bulletin Volume 4, March 14, 1891, pp. 146, 147}